На своје срце црна је жена
Нежно ми главу свила,
Вај, моје власи посташе седе
Где њена суза се слила.
Моје су очи угасле с њена
Пољупца болесна, пуста;
Срж из мог хрпта исисала су
Са жеђу њена уста.
Сад ми је тело лешина једна,
Где дух мој заточен стоји -
Каткад му на ум падне па бесно
Куне из јама своји`.
Залуд! Ни једној мухи та клетва
Неће смрскати теме.
Но кушај: кротко ридај и моли,
И сноси судбе бреме!
Нежно ми главу свила,
Вај, моје власи посташе седе
Где њена суза се слила.
Моје су очи угасле с њена
Пољупца болесна, пуста;
Срж из мог хрпта исисала су
Са жеђу њена уста.
Сад ми је тело лешина једна,
Где дух мој заточен стоји -
Каткад му на ум падне па бесно
Куне из јама своји`.
Залуд! Ни једној мухи та клетва
Неће смрскати теме.
Но кушај: кротко ридај и моли,
И сноси судбе бреме!
Нема коментара:
Постави коментар