МАЛИ ХРИСТОС - Емануел фон Бодман

Мали Христос једном, у освитни сјај,
Сам оде  и дође у зелени гај.
У бокору ружа тихи ветрић вије,
А на гарни стоје задње руже двије,
И он дуго очи с њих скидао није.

Руку пружи да их убере са гране,
Вихор духну - расу руже преко стране.
Њега туга савлада. Но у песак доли
Из његових прста кап се крви проли.

Осмјехну се: зар тај песак црвен није
Исто као руже што ту бјеху прије?
И како већ доба рујних ружа прхну,
Са гранчицом трња он се кући врну.