5.
Вечерња светлост на мору блеђа бива,
А сам, са својом самотном душом,
Тамо на жалу седи човек блед
И гледа горе, погледом смртнохладним,
У смртнохладни, широки неба свод,
И гледа море, широко валовно море,
И сврх широког валовног мора,
Ваздухопловци, уздаси његови, плове
И болни враћају се,
И затворено налазе срце
Где су се усидрити хтели, -
И он застења тако да су се галеби бели
Из својих пешчаних гнезда плахнули
И јатомице облеташе га,
А он им рече речи поругљиве:
"Ви птице црноноге,
Ви белих крила морокруже,
Ви кривокљуне моропије,
Ви ждерке масне туљевине!
Грк је ваш живот ко вам и храна!
А ја пак, сретник,
Слатким се храним само,
Ја кушам слатки мирис руже,
Те веренице славујеве,
Што месечина је храни!
Још слађе кушам слаткише меке,
Пеном скорупа напуњене;
Но слађе од свега кушам
Слатку љубав и слатко љубљен бити.
"Она ме љуби! Она ме љуби! Љуби ме драга цура!
Сад она стоји на кутњем доксату,
И у сутону гледа на друм бели,
Слукти и чезне за мном - зацело!
Залуд около с уздахом гледа
И уздишући у врт силази,
И лута у мирису
И месечини белој,
И с цветовима зброи и прича им:
Како сам ја, њезин драги, тако мио
И милокрван - зацело!
Потом у одру, кад спава и снева,
Опсењује је мој драги лик:
Штавише и јутром, при доручку,
На сјајном маслацу с лебом
Мој насмејани види лик
И поједе га од милоште - зацело!"
Све тако хвалио се он и хвалио,
А међутим су крештали галебови,
Ко хладни иронични кикот
Сутонске су се магле пеле,
Из љубичастих облака
Гледо је месец страшан и зеленкасто жут!
Мора високи валови хује,
И из високих валова мора, дубоко,
Сетно ко шапат ветра,
Звони певање Океанида,
Лепих, болећивих водених госпа,
Али од свих се гласова
Истиче мили глас
Среброноге љубе Пелејеве;
И оне уздишу и певају:
"О, лудо, ти лудо, ти хвалисава лудо!
Ти јаду предавани!
Давно су сатрвене све твоје наде,
Несташна деца срца,
И, вај, твоје је срце, као Ниоба,
Окамењено с бола!
У твојој глави је ноћ,
И кроза њу се трзају муње лудила,
И ти се само од муке хвалиш!
О, лудо, ти лудо, ти хвалисава лудо!
Ти си тврдоглав ко и твој прадед
Високи Титан, што огањ небесни
Украде боговима и људима га даде;
Копцима мучен, путама путан,
Он је пркосно ропто на Олимп и јечо,
Тако да у дну мора ми смо га чуле
И њему ишле са песмом утешења.
О, лудо, ти лудо, ти хвалисава лудо!
Та ти си још немоћнији
И паметно би било да штујеш богове,
И трпко сносиш терет беде,
И да га сносиш све тако дуго, дуго,
Док сами Атлас не изгуби стрпљење,
И тешки свет с плећа не збаци доле
У вечну ноћ.
Тако разлегла се песма Океанида,
Лепих, болећивих водених госпа,
Докле је бучнији вали
Не надшумише шумом -
За облак месец се склони
И ноћ је зијала,
А ја још дуго у мраку седео сам и плако.
Вечерња светлост на мору блеђа бива,
А сам, са својом самотном душом,
Тамо на жалу седи човек блед
И гледа горе, погледом смртнохладним,
У смртнохладни, широки неба свод,
И гледа море, широко валовно море,
И сврх широког валовног мора,
Ваздухопловци, уздаси његови, плове
И болни враћају се,
И затворено налазе срце
Где су се усидрити хтели, -
И он застења тако да су се галеби бели
Из својих пешчаних гнезда плахнули
И јатомице облеташе га,
А он им рече речи поругљиве:
"Ви птице црноноге,
Ви белих крила морокруже,
Ви кривокљуне моропије,
Ви ждерке масне туљевине!
Грк је ваш живот ко вам и храна!
А ја пак, сретник,
Слатким се храним само,
Ја кушам слатки мирис руже,
Те веренице славујеве,
Што месечина је храни!
Још слађе кушам слаткише меке,
Пеном скорупа напуњене;
Но слађе од свега кушам
Слатку љубав и слатко љубљен бити.
"Она ме љуби! Она ме љуби! Љуби ме драга цура!
Сад она стоји на кутњем доксату,
И у сутону гледа на друм бели,
Слукти и чезне за мном - зацело!
Залуд около с уздахом гледа
И уздишући у врт силази,
И лута у мирису
И месечини белој,
И с цветовима зброи и прича им:
Како сам ја, њезин драги, тако мио
И милокрван - зацело!
Потом у одру, кад спава и снева,
Опсењује је мој драги лик:
Штавише и јутром, при доручку,
На сјајном маслацу с лебом
Мој насмејани види лик
И поједе га од милоште - зацело!"
Све тако хвалио се он и хвалио,
А међутим су крештали галебови,
Ко хладни иронични кикот
Сутонске су се магле пеле,
Из љубичастих облака
Гледо је месец страшан и зеленкасто жут!
Мора високи валови хује,
И из високих валова мора, дубоко,
Сетно ко шапат ветра,
Звони певање Океанида,
Лепих, болећивих водених госпа,
Али од свих се гласова
Истиче мили глас
Среброноге љубе Пелејеве;
И оне уздишу и певају:
"О, лудо, ти лудо, ти хвалисава лудо!
Ти јаду предавани!
Давно су сатрвене све твоје наде,
Несташна деца срца,
И, вај, твоје је срце, као Ниоба,
Окамењено с бола!
У твојој глави је ноћ,
И кроза њу се трзају муње лудила,
И ти се само од муке хвалиш!
О, лудо, ти лудо, ти хвалисава лудо!
Ти си тврдоглав ко и твој прадед
Високи Титан, што огањ небесни
Украде боговима и људима га даде;
Копцима мучен, путама путан,
Он је пркосно ропто на Олимп и јечо,
Тако да у дну мора ми смо га чуле
И њему ишле са песмом утешења.
О, лудо, ти лудо, ти хвалисава лудо!
Та ти си још немоћнији
И паметно би било да штујеш богове,
И трпко сносиш терет беде,
И да га сносиш све тако дуго, дуго,
Док сами Атлас не изгуби стрпљење,
И тешки свет с плећа не збаци доле
У вечну ноћ.
Тако разлегла се песма Океанида,
Лепих, болећивих водених госпа,
Докле је бучнији вали
Не надшумише шумом -
За облак месец се склони
И ноћ је зијала,
А ја још дуго у мраку седео сам и плако.
Нема коментара:
Постави коментар