ПОКОШЕНА ЛИВАДА - Десанка Максимовић

Ливада крај реке сања.
Зрикавци тужно зричу.
Помрлих трава душе
још лебде врх откоса
што се лагано суше.
О, ви не знате тужну
о смрти трава причу.
Зрикавци тужно зричу.

Јутрос дођоше неки
дивови као храшће
у домовину трава;
и мртво паде безброј
љупких, шарених глава;
и безброј нежних тела
зденуше у плашће
дивови као храшће.

Свега девојка једна
златног, округлог ока
и трепавица бели`
лепрша на ливади
и рањеницима дели
мирисне осмехе чедне,
уместо црвена сока,
девојка златног ока.

Сутра опет у зору
доћи ће дивови они,
и страшне сурове виле
зденуће у сена многа
мирисне главе миле.
Лежаће у једном гробу
толики милиони.
Доћи ће дивови они.

Тужно зрикавци зричу,
чује се до облака;
вечера целог жале
зелен-коњици своје
лепе витезе пале.
Плачу над гробовима
мртвих, драгих јунака,
чује се до облака.