ЛОВ - Десанка Максимовић

Ја нећу никад више
шетати оном гором
што на оближњем види се брегу;
бар не зором,
бар не по снегу.

Јутрос смо се рано срели,
док је спавао мој град
и његово село, тамо где сја
онај храст млад,
један зец и ја.

Чудесно чисто било је свуд:
по снегу ни птичији траг;
свежином мирисао шуме кров
и ваздух благ,
погодан за лов.

У шуми час ту, час тамо
оштро је кевтао пас,
а пољане блештале за боком.
Један ме час
згроженим оком
гоњени погледао зец
и поново га неста;
негде у шуми пуцањ се расу,
па све преста.
Осетих да су,

по болу што ме прожима,
по тишини што се би
тренутно провукла кроз бели врт,
људи и пси
донели су смрт.

Ја нећу никад више
шетати оном гором
што на оближњем види се брегу:
бар не зором,
бар не по снегу.