УХВАТИ ЈЕ! - Марија Јаничек

На врху једне горске јеле
Сеђаше младост моја и викну:
Де, ухвати ме, ухвати!

И ја се пењах и мучих
Да стигнем њу;
Но, смејући се, она
Све више гори се вила.

С руба црвеног облачка једног,
Што је бродио негдје,
Погледа и махну на ме:
Де, ухвати ме, ухвати!

И ја се попех на један брег,
Гдјено облаци стоје,
Да зграбим њу.

Но све више и више
Вила се она.
У сјају дубокозлатном
Јутарње звезде,
Ја видјех њено лице
И видјех гдје ми маше:
Де, ухвати ме, ухвати!
Сад дела,
Гори на звезде!