ВЈЕРЕНИЦА - Петер Хиле

На бури љубави твоје дршће ми душе вео,
Као у гају дубоко
Што дршће срце прољећа.
Да, моје плахо срце,
Прољеће нам је дошло!
Наједном свуд се просуо цвет!
Моје радосно лице
Жељно чека
Ватру пољупца твог.
Прољеће, ти си опасно
И заблудно.
Као од жарке сласти
Ватрена вина,
Бјесни ми душа сва.
Како ме чувствено оно
Цијелом светлошћу милује,
И ја бих хтјела само
Да спавам и спавам.

Тако о крви рођеној сањам
И трзам се од себе саме
И тако у страху,
Ко када ноћу два срца врела
Тајно прислушкују!
Као звијезде што вјечно будне стоје,
Будне су и очи моје!
Па ипак тако сам тешка
И тако сморна.
Зар нисмо ми цуре све чудно сморне
У доба то?
Ти то све чиниш, ти
Чаробнице, с нама.
Код људи и грања
Ти ствараш исто
Чежњу и протезање,
Уморно пожудно протезање.

Да, да, ви другарице,
Оно познаје нас!
Оно нам сваку тајну зна!
Оно је жена као ми,
И једна тајна лукава моћ.
Прољеће, реци, шта чиниш с нама ти,
Те смо све тако, растећи сморне ми?
У себи ми те ћутимо цело.
У нама звони твој глас,
У нашем бићу живиш ти!
Да, живиш и тресеш нас!
У нама кротко дише молитва једна
И свуд се срећа рађа и цвета
Широм процвале земље.
Свуд, куд нас води пут,
С усхитом сваки срета нас кут.
Ту је извор, зрцало течно,
Што нас кријепи и сласт нуди;
Ту је зрцало, извор вјечити,
И оно ув`јек тихо и слатко
О нама збори;
Лацка нам и издаје нас,
Како смо слатке ми
За овог и оног.
О, дођи!
Тако сам слатка
За те ја!
О дођи!
Тако сам лијепа
За те ја!
Ја, веселница твоја,
Твој урес што те чека,
За тобом умирем.

Сваки дан стиже увелост и старост, -
О, дођи!
Дођи прије но старост и увелост!
У сваком цвету чежња стрепи,
Мирисом, бојама својим сваки те зове,
И све на земљи што је лепо,
Лепо је само с љубави и чезнућа!
Пред вама мушким ми љупко
Љепоту своју вјежбамо
Све док нам тако
Не приступите ви!
Стрепећи обешењачки
Наше сиротне, пламтеће душе
Пред вама играју!

И тада, и тада!
И тада сину пламен сунца два
У дану мом;
Ти, мој двоструки дане,
Са оба сунца своја!
Ти, ти!
И твоја рука!
Мојих усана мирисне руже
Пред твојом благошћу мру.
Моји су образи процвали,
Као и косе моје,
Под твојом руком!
Да, ти си у праву, милуј их само.
Ти, моје помамно, врело сунце!

Зови, измами све
Из земље твоје, прољеће моје!
Та у тебе сунца су два,
А једно само на небу сја!
И оба сунца ова зборе ми
Како си цвао и гдје си цвао
За ме ти!
Ко свето вино Палестине
Што ми о богу збори,
О сјају душе његове
И о подвигу му жарком.
О, како ту све васкршава!
Свечано шумећи!
Спремајући се!

О, дођи!
Та ја сам тако лијепа за те!
О, пусти да лијем
Вјереничке сузе,
Сузе, ти злоћо,
Што тако дуго на те чекати морам!
То тако годи!
Моја се душа купа.
Тада ће теби доћи.
Је ли?