ИЗ "ФАНТАЗУСА" - Арно Холц

Седам билијун љета пре свог рођења
Перуника сам био.

Моје су жиле
Сок пиле
На звезди једној.

По њеним су водама тавним
Пливали
Плави, велики цветови моји.

Лијепа, зелена, мека трава,
Ја у њој лежим -
Около мене златни красуљци.
Нада мном гори
Круг
Плавога неба:
Пространа трепетна бјелина,
Која ми очи тихо, сасвим тихо,
Склапа.
И ваздух вије... Зујање њежно...
Сад сам далеко
Од свега свијета,
И блага црвен испуњава ме свега.
И чисто ћутим како ми сунце
У сваки час
Кроз врелу протиче крв.
Све тоне. Још само ја.

Блажен!

Над светом тихо облаци броде.
Као зелено злато кроз шума сјен
Тече им сјај.

О срце, заборави!

У мирном сунцу вије
Најљепши чар,
У цвећу цвета утјеха слатка.

Заборави, заборави!

Чуј, једна птица из даљњег дола звижди...

И слаже пој,
Пој среће и мира!

Пред прозором мојим
Све једна птица
Пјева.
Мирно је слушам
И моје срце
Гине.

Она о благу
Пјева,
Које сам као дијете
Имо
И тада - заборавио.

 *

Од белих облака
Ствара се један двор.
Језера сјајна, ливаде мирне,
Извори распјевани из чистог смарагда!
У блеску његових дворана
Живе
Богови стари.

Још увек
Касно,
Када пурпурни тоне зрак,
Његови вртови руде,
Пред чудесном им љепотом
Тресе се срце моје
И дуго... стојим...

У чежњи!

Тада се приближи ноћ,
Угаси зрак,
И као сребро дрхтаво море сја
И широм света вије
Дах један мио
Као од росних ружа.

Опростио?... Ја?... Теби?
Већ давно!
Учиних још пре но знадох.
Но заборавити? заборавити?
Ах, кад бих мого!
Често,
Кад сунце најљепше сја,
Када сам весо и када ништа не мислим ја,
Наједанпут,
Ту,
У ме све нешто грдно пиљи
Ко губавица
Груба!
И све ми, све ми опет постане тавно,
Пусто,
Без наде живот сав.
И ја сам тужан. Тужан због тебе... и себе...

Црвене руже
Вију се око мрачног ми копља.

Кроз беле љиљан-горе
Мој коњиц хрже.

Из зелених језера,
С трском у коси,
Роне танке и голе нимфе.
Ја јездим као из туча.

Једнако
Преда мном, близу,
Све лети феникс
И пјева.

У једном врту,
Под тавним грањем,
Прољетну тиху чекамо ноћ.

Ниједна звијезда не трепти још.

Из једног прозора тихо
Све тече
Глас виолине једне.

Зановет блиста,
Мирише зова,
У нашем срцу рађа се мјесец.
Тоно је сунца
Круг.
Ја сам чекао дуго.
Ту,
Притајено,
Ко пригушен плач,
Под врбама је звонила река.
У мраку,
Близу себе, црвене пипо сам
Руже.
Оне су свехле;
Ти више не мислиш на ме.

* * *

Црвени кровови.
Тамо и амо димњака дим.
Гори високо у сунцу голуби плове.
Поподневни је час.
Из Модрикерова врта раколи кокош једна,
Ја сам малено осмогодишње момче
И лежим, налакћен на обје руке,
Потрбушице
И гледам кроз рупу тавана.
Пода мном стрмена авлија.
Крај мене бачена књига једна...
Франц Хофман... Ловац робова...

Како је тихо!
Тек у Кноровом олуку, преко, два врапца
Крчумају се о једну сламку;
Неко тестера,
И уз то, јасно, тамо иза цркве,
У кратким паузама чекићем бије
Котлокрп Тил.
 
Кад ниже погледам доли,
Управо гледам мајчину софу:
Лончић шебоја жутог, смиља и папаросе;
Још уз то,
У једном малом ковчегу од цигара,
Бус лепе резеде.
Како мирише то! Осјећам амо чак!

Па оне боје!
Па вјетрић што благо вије ту!
О миле, чудесно миле боје!

Ја склапам очи. И још их увијек видим.