Мој прозор у један тужни обор гледа,
У кровове гнусне, зидове чађаве;
Но ко је филозоф трун ко ја, тај не да
Ради тога да га дуго боли даве.
Ипак мало сунца и зрак свјеж и хладан
Пробија кроз прозор, па шта ми је стало!
Не морам да зебем голотан и гладан
И сав ми је посо тек да пишем мало.
Тек да пишем мало, дуге часе с муком
Кад у чудни свијет старих мишљу блудим,
Док ми једва, једва, не пође за руком
У склад пун да створим оно за чим жудим.
Тад ме светитељски озари сјај мио,
У срцу се дижу све олтари чедни;
Тако бих ја сретан и спокојан био.
Ах, да само нема тих сусједа бедни`!
То сањало није, који обожава
Флауту и "Задњу љетну ружу" свира,
Ни геније игре, што све часе дава,
Ни виртуоз, који луди код клавира:
То је јадни чизмар, који ноћу крпи,
Кад над кровом сјају звијезде већ давно,
Док му жена сједи па плете и трпи -
И од глади дјеца помажу кукавно.
О боже, та кад ме овај глас, пун леда,
Из дубоких снова задрмо није!
И кад полубудан око себе загледа`,
Ко љут огањ да ме све тресе и бије.
Јецај цуре, дјечка помагање пусто,
Па из колијевке она тужна писка -
Мени бјеше тада ко да чујем уз то
Гдје тешу три црна, три ковчега ниска.
Би ми, ко да мукло пред кућом затутња
Глас познатих кола сиротиње сужне,
И три скриње мале и црне ко слутње
Издигоше затим у шараге тужне.
Још кочијаш ипак једну испи жедно
И грдећи шину своје сухе раге,
И калдрмом јурну трусајући бедно,
Но, ах, још све стиже писка дјеце наге.
И све сам још слушо онај јаук цио
Кад ме већ кроз прозор и сјај јутра гледо;
И пред оком мојим флор је суза био
Кад сам тад за посо свакидањи сједо.
Што "филозоф" бијах шта помаже? Ништа!
Све што лако зидах, све се у прах свали.
Но то није било с куће ни с дворишта,
Не, но с гласа тужног сиротана мали`.
Сиромаштво моли мрву, но све грубље
Богатство га гони хладно, ко смрт сушта;
Милионе у кал гура среброљубље,
Само једног циглог пландовању пушта.
У свилен одар полаже га оно
Кад се покрај слатког секта натороко,
Док уз свјетло лампа цвокоће и боно
Све невоља бледа уздише дубоко.
Зашто све то, зашто, о небо бескрајно?
Ко олова бреме то питање гњави!
У римама мојим оно ходи тајно
И у тужној пјесми с јецањем се јави.
Шта ми оста јоште на земљином кругу?
Та умјетност давно сађе са Контурна -
Негда срце поја ко славуј у лугу;
Вај, сада је само суза пуна урна.
У кровове гнусне, зидове чађаве;
Но ко је филозоф трун ко ја, тај не да
Ради тога да га дуго боли даве.
Ипак мало сунца и зрак свјеж и хладан
Пробија кроз прозор, па шта ми је стало!
Не морам да зебем голотан и гладан
И сав ми је посо тек да пишем мало.
Тек да пишем мало, дуге часе с муком
Кад у чудни свијет старих мишљу блудим,
Док ми једва, једва, не пође за руком
У склад пун да створим оно за чим жудим.
Тад ме светитељски озари сјај мио,
У срцу се дижу све олтари чедни;
Тако бих ја сретан и спокојан био.
Ах, да само нема тих сусједа бедни`!
То сањало није, који обожава
Флауту и "Задњу љетну ружу" свира,
Ни геније игре, што све часе дава,
Ни виртуоз, који луди код клавира:
То је јадни чизмар, који ноћу крпи,
Кад над кровом сјају звијезде већ давно,
Док му жена сједи па плете и трпи -
И од глади дјеца помажу кукавно.
О боже, та кад ме овај глас, пун леда,
Из дубоких снова задрмо није!
И кад полубудан око себе загледа`,
Ко љут огањ да ме све тресе и бије.
Јецај цуре, дјечка помагање пусто,
Па из колијевке она тужна писка -
Мени бјеше тада ко да чујем уз то
Гдје тешу три црна, три ковчега ниска.
Би ми, ко да мукло пред кућом затутња
Глас познатих кола сиротиње сужне,
И три скриње мале и црне ко слутње
Издигоше затим у шараге тужне.
Још кочијаш ипак једну испи жедно
И грдећи шину своје сухе раге,
И калдрмом јурну трусајући бедно,
Но, ах, још све стиже писка дјеце наге.
И све сам још слушо онај јаук цио
Кад ме већ кроз прозор и сјај јутра гледо;
И пред оком мојим флор је суза био
Кад сам тад за посо свакидањи сједо.
Што "филозоф" бијах шта помаже? Ништа!
Све што лако зидах, све се у прах свали.
Но то није било с куће ни с дворишта,
Не, но с гласа тужног сиротана мали`.
Сиромаштво моли мрву, но све грубље
Богатство га гони хладно, ко смрт сушта;
Милионе у кал гура среброљубље,
Само једног циглог пландовању пушта.
У свилен одар полаже га оно
Кад се покрај слатког секта натороко,
Док уз свјетло лампа цвокоће и боно
Све невоља бледа уздише дубоко.
Зашто све то, зашто, о небо бескрајно?
Ко олова бреме то питање гњави!
У римама мојим оно ходи тајно
И у тужној пјесми с јецањем се јави.
Шта ми оста јоште на земљином кругу?
Та умјетност давно сађе са Контурна -
Негда срце поја ко славуј у лугу;
Вај, сада је само суза пуна урна.
Нема коментара:
Постави коментар