ВЕЧЕРЊА ШЕТЊА - Детлев фон Лилиенкрон

Још новембар није нити први снијег,
Први зимни боли тиште до и бријег;
Својим путем ходи смрт, живота друга,
И гдје она крочи, мре патња и туга.

Гором чујем јелен гдје звиждећи стиже,
И у мисли видим гдје охоло диже
Рогове и гдје му из ноздрве вране
Врела пара бије кроз лишће и гране.

И док живот стоји још у сваком куту,
Једна стара жена спаваше на путу.
Дрвље, што га скупи, тако тишти, пара -
На бремену тешком спавала је стара,

Спавала сном вјечним. Да ли царству неба
Још и тешки терет њених леђа треба?
С венцем мира вече враћа се са пута
И пољупцем брише прах са њена скута.