ПОШЉЕДНИ ПОЗДРАВ - Детлев фон Лилиенкрон

Јесен ал` је било тако топло, сјајно.
Ја сам луто гробљем кроз шипражје дуго.
Појали су неком слово опроштајно,
И ја сврнух на пут за зелени уго,

Гдје те сретох; није варка ни сан који;
Ја се на дан прије већ опростих с тобом;
На станицу тебе пратили су твоји; -
Мене снова мука притисну тегобом.

Поздравих те и ти познанику младом
Поздрав врати, нико не спази од пратње,
Ја стадох, ти на ме окрену се крадом;
Моју душу покри мрак јада и патње.

С мука у грм руку закопах нек боде,
Све до кости саме, бодља љуте драче...
Наш пошљедни поздрав... И све прође, оде!
Од бола ми руке бјеху муке јаче.

Не осјетих ништа: цигле капи бујне
Не би, како да је драча меко крило;
Натраг су се тргла врела снаге рујне -
Само моје срце крваво је било.