МОЈ ПУТНИЧКИ ШТАП - Детлев фон Лилиенкрон

Још час један, тада, ведра шало, збогом!
На праг дома мога власт ће стати ногом,
Одузети шуму, поље и сав други
Мој иметак. Срећа кроза свијет дуги
На крилатој кугли котрља се, блуди,
И по путу она руже баца с груди,
Како јој се свиди, сад овдје, сад тамо.
Но ја морам да се од свог лица бојим,
Пред зрцалом када нем и мрачан стојим.

Све што силно љубих, до час један само,
Све ће, све ће прећи у стотину рука.
Чујем ли то шумор мојих гора, лука?
Оне зову мене пошљедни пут јоште
Да ми блаже муке речима милоште.
Још час...

Мој коњицу, сред зелене луке,
Још заробљен ниси од прљаве руке!
Без седла, без узде, лети вран ко крила
И вијори грива мека као свила.
Ево нас! Већ гледам стабла, знанце давне!
Болно ћуте врси ко сан туге тавне...
Покрај старог храста, душе јада пуне,
Стојим па му гледам уврх лисне круне.
Од богатих дугих одсијецам грана
Штап за пута у јад и у маглу дана.
"Збогом!" храст ми шапће, ко да суза брише,
"Ја те нећу никад осјенчити више!"

Сад у руци држим сав иметак свој:
Води ме, мој штапу, земљи туђинској.