РАСТАНАК - Вилхелм Јензен

Она дође мени. Горило је вече,
По врту су биле љубичице саме.
Зачас немо стаде, нити речи рече,
И два плава ока смјерно диже на ме.

Падала је свјетлост црвена и мека,
У гранама тичји звонили су гласи;
И она се сагну, ко невјеста нека,
И уснама топлим пољуби ми власи.

Ко си? ја уптах. С враголастом боли,
Слатке сузне очи тад обори доли:
"Гле, јергован цвета плав ко плава свила!

Још једанпут под њим, ту крај ове међе,
Пољубит сам хтјела твоје косе смеђе,
Сад збогом!" - Вај, то је моја младост била.