ТРАГИЧНА ПОЈАВА - Рихард Демел

У жаркој пустињи једној лежо је силни пук,
Од љуте жеђи цвиљаше он.
Тек лепо девојче једно,
Спокојних очију тавних,
Трпљаше немо жеђ; јер јаче него жеђ
Гораше њено сажалење.
Са хоризонта пламна лагано ступи тада
Непознат, висок човјек пред жедни пук.
Он спрам њим диже кажипрст свој.
Из управљења дрхтава прста изби
Крупна кап рујне крви, изби, висаше и паде,
Паде у песак врућ.
У чуду народ гледо је странца.
Он стоји и стоји и кап све по кап пада
На песак љут;
И вазда, кад рујни извор кане,
Грозно пребледи он. Жедни се дивљаше свет,
А неки рекоше кроз плач: он само исмева нас.
У свом пошљедњем жару
Он гласно завика тад:
Ход`те и пијте! Због вас је ова крв!
Но ипак лепо девојче рече
Док се губио он:
Та њима воде треба...