ПРВА ПОЖУДА - Рихард Демел

О, бар да је вјечно трајо пољуб врући,
(Ко трст укочен гост до госта стоја)
Пољуб, кога сам ти, с тобом играјући,
Притисно на грло и на њедра твоја!

Не, већ нећу трпит ове чежње луде,
Нити ли ћу више у патњама младим
Удове протезат усред ноћи худе;
Ходи, дођи, жено! Ја те богорадим!

Још, краљице ватре, ћути те крв груди,
Опијена, што врућ ти мирис руха пила;
Још се око мене таласа и руди
У велу пухора бакарна ти свила.

Улиј у ме купу твога жара сада!
Опрости ме греха, грозе што ме мори
С ове ватродажде дивљега подсада,
Са овога бола што у мени гори.

Из свог мрачног крила здраво сјеме бије
Под покровом тврдим што чезнући лежа;
Хоћу сав да цветам, слободно, што прије
У добу стварања да дам плода свежа!

О, дођи! Јер сит сам дјечачких весеља.
Дођи, дођи, жено! У твој пехар мио
Прими младог срца страх и трепет жеља!
Још из ваших купа никад нисам пио.

С дахом каранфила ноћни часи теку;
О, да и ти тако дођеш крадимице,
Ко мјесец! О, гледај: на кадифу меку,
На пурпурно перје, најцрње љубице

Положићу тебе уза се! О, ходи!
Нека се раздреши моја снага цела
На сјајној и женској божанској љепоти,
Губећи се у саг твога топлог тела!