АДАМОВО СТАНИШТЕ - Карл Шпителер

Кад му бог више у рај није дао,
Гњеван Адам вјечно лутати је стао.
Ни жене ни дјеце вапај непрестани
Не нагнаше њега да се гдјегод стани.
Све даље по земљи као бура стиште
И бјеше му мрско свако боравиште.

Једно поподне, Адам кад спавати поче,
Приносећи жртву Ева викну: "Оче,
Гле, дим жртве моје у небо се вије, -
О, дај да знам једном мој завичај гди је!
Зар у дому Моћног нема ланца кога
Да за једно мјесто свеже мужа мога?"

Бог чу. Руку диже и бич пламни кину
И прворођенче грозницом јој шину.
Залуд свештеници, лек и мајке крило:
Седмог дана дете у земљи је било.

И кад Адам затим, уз боле и тугу,
Пут настави даље по широком кругу,
Он се опет врну и ту уз гроб рани
Јарак справи, диже дом и ту се стани.