(Много има зора што на вису
Још никада свијетљеле нису)
Силни туробниче, како та реч стиже
С уста твојих? Како у души ти сину?
Каква страна Снага Уфању те диже?
Ти, што само знадеш бездану Дубину,
И што боље жиле видје но врх горе,
Ти, што Сумњом зовеш своју домовину!
Вај, ко тако појми Истине изворе
И пригиње чаши а бол и смрт знаде,
Гост је тежак тамо гдје се пјесме хоре...
Тако, дакле, страсти и жар жудње које
Једног часа милост твоме срцу даде
И поломи крила хладне Мисли твоје
С кратким жаром и са сјајем зоре младе.
Док у свету мом, гдје сунце блистало је,
Ко туч тешки часи све расту, и стоје
Ко будале мрачни спрам среће и дана;
Док ја вјечно брижна у тминини ноћи
Прислушкујем удар звона што са страна
Зове зору која нигда неће доћи...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Нема коментара:
Постави коментар