ПОЗДРАВ РЕЦИ - Десанка Максимовић

Несташна реко, у дну мога села,
да ли још памтиш старе наше игре?
Ко сад змајеве шаренога чела
крај тебе пушта, и немирне чигре
гони, те везу?

Да л` још по теби од хартије лађе
са невидљивим путницима плове?
Ко именима што у књизи нађе
далеких река наивно те зове,
новим и новим?

Обале твоје да л` су пусте или
каква мајушна и боса принцеза
крај тебе шета ко по сјајној вили -
у рукама јој од листа лепеза -
и чека принца?

Да ли и сада од врбова прућа
раскошни дворци крај тебе се граде,
и ограђују дворишта без кућа,
да ли место дрва по њима се саде
сунцокрет и крља?

Често на тебе мислим сад крај воде
по којој прави бродови и лађе
са путницима поносито броде;
у којој само понека се нађе
капљица твоја.

Крај које увек, докле сутон пада,
процвета безброј украса, ситница
на женској руци. Многа сјајна зграда
у чијој води охолост свог лица
стооког огледа.

Ал` тек сад ми се, реко, живот чини
наставак наше у детињству игре,
за нечим, можда, чега нема трка,
ил` као што свет би оку наше чигре
учинио се: само једна збрка
шарена и чудна.