ПУТ НА НЕБО - Густав Фалке

Носила су одар четири дјечака.
Кога ли је танки црни ковчег крио?
Један сплет од ружа положен је био
И дрхтао озго срвх заклопца лака.

Уз дрвене лестве пели су се вису,
Као да им скриња није тешка била, -
Ишао је сваки ко да има крила,
А на њима нигдје перја била нису.

Да су душе раја није било трага:
Сви буквани мали с ове божје тачке,
На њима кошуље, гаћице сељачке, -
Најмањи је имо и закрпу страга.

Облаци су плави, преливени блеском,
Над њима свој вео ширили с висока,
И тако у часу, за трен један ока,
Сва четири неста у праму небеском.

Још је тек весело кроз облачак гори
Кошуљице једне лепршо скут бео;
И све више у се скупљао се цео,
Док најпошље затим у звезду се створи.

Јоште један блесак, и задњи остатак
Земаљски се изви у вјечити покој.
Ја остадох нијем у мисли дубокој.
Шта ли би та чудесна слика, тај сан кратак?

Пуста ствар!... Не вреди да се о њој збори...
Из ње само може да се пјесма створи.