СЈЕЋАЊЕ - Рикарда Хух

Некуд у кршу, над едном луком,
Ја бијах стабло препуно росе,
И моје дуге брезине косе
Мјесец је чешљо бијелом руком.

Преда мном дубок понор је био;
Вјетар је моје њихао гране;
Шумећи ја сам провела дане
С облаком што је нада мном бдио.

Шта је весеље, шта је тегоба,
У том животу ја нисам знала;
Ја сам шумила, вехнула, цвала,
У мом је грању спавало доба.