ЈЕДНО УВЕРЕЊЕ - Десанка Максимовић

Морам ти лепе вечери неке
зенице топле загледати до дна,
па ти на капке провидне, меке,
лагано као миловање сна
спустити усне.

Морам ти једном у дана јату
од мрског дана учинити драг,
па ти на срце, благо као брату
кад бих да бола отклоним траг,
спустити руку.

Морам, кад једном опазим да ме
с радошћу среташ последњи пут,
уз тиху песму на твоје раме,
тај тако чудно примамљив кут,
спустити главу.

Тако ћеш лепих јутара неких
пружајућ другој зеница дна
рећи: "О, где су они меки,
слични милошти лакога сна
пољупци њени?"

Тако ћеш често у ноћи јату,
када ти живот не буде драг,
рећи: "О, где је она као брату
да ми са срца збрише бола траг
додиром руке?"

Тако ћеш, после лутања разна
осамљен кад се видиш први пут,
рећи: "О, где је она мазна
рамена мога на осамљен кут
да спусти главу?"