ОБЛАЦИ - Десанка Максимовић

Упели се огромни облаци неки
да заувек одвуку
нежну луку
неба преда мном.

Узалуд већ вече свако
кроз прозор гледам:
Влашића Седам
не сплећу више свој венац росан
над усамљеном тополом;
нити звезда она са руменим жаром
расцветава се над старом
оголелом шумом.

Растале се заувек, без наде,
и погубиле без трага
оне три звезде, сестре младе,
а бледолика, драга
мати њина,
ко зна у које море,
као суза је канула.

Исцепао негде свој танки вео
Млечни Пут;
а месец жут
ископнео, и никад више
загледати се неће у јасно бео
суседова дома зид.