Због врлине громовите векова нових,
Због узвишеног племена људи
Ја на пиру отаца и пехар тајновит,
И сву радост, и понос изгубих.
На рамена ми скочи век-давитељ вука,
Ал` крв вучја у мени не тече,
Ти ме, боље, угурај ко капу у рукав
Вреле бунде из сибирске степе.
Кукавицу да не видим, блато, плесан,
С точка - кости у крвавој плоти,
Да ми сву ноћ сија онја плави песак
У првобитној својој лепоти.
На Јенисеј ме води, кад утоне вече,
Где до неба досеже бор вити,
Пошто венама мојим вучја крв не тече
И тек једнак ме може убити.
17-18 март 1931, крај 1935.
Нема коментара:
Постави коментар