Ми живимо, под собом земљу не ћутећи,
На десет нам корака не допиру речи,
А у пола сваког разговор
Јавља нам се горштак из Кремаљског двора.
Дебели му прсти ко масни црви,
Речи су му тешке ко тегови црни,
Очурде му бубашвапске осмех заре,
Сијају му на чизмама саре.
Око њега танкошијих вођа руља,
Он услуге полуљуди игром муља.
Ко то звижди, ко то цмиздри, или ко завија,
Он укаже и маљем сабија.
Све наредбе дели, као потковице -
У бубреге, у челенку, или у губице.
Свака смртна - једна малиница
И широка плећа Осетница.
Новембар 1933.
Нема коментара:
Постави коментар