Слух танан једро надувава,
Празни се раширен поглед скор,
И ту тишину препливава
Поноћних птица мукли хор.
И ја сам убог ко природа,
И једноставан ко неба крој,
И привид ми је та слобода,
Као поноћних птица пој.
Видим да месец није будан,
Небо је мртвије од платна -
Твој свет, и болестан и чудан,
Ја прихватам, празнино златна!
1910.
Нема коментара:
Постави коментар