Има срећника и срећних друга
Који певати не могу. Они -
Могу сузе да лију! Како је слатко кад се туга
У пљуску проломи!
Да би нешто задрхтало под каменом гуком.
Мени пак - наклоност попут бича, мача -
Међ свеопштим надгробним јауком
Дуг налаже - да певам без плача.
И Давид је певао над
Другом својим. Мада му беше предвојен стас.
Ако Орфеј не би сишао у Ад
Сам, него би послао глас
Свој, само глас послао у таму нему,
Сам пред прагом као излишан
Заставши - Еуридика би по њему
Као по ужету изашла...
Као на светлост и као по ужету,
Слепо и без повратка у Ад.
Јер ако ти је глас, песниче, дат,
Остало ти је - узето.
јануар 1935.
Нема коментара:
Постави коментар