1
Шта жбуну од мене треба?
Не говор! Ни судба моја псећа -
Људска коју проклињем до неба
Док у њега главу мећем
И скривам (све седија - из дана у дан!).
Овој снази, овом густишу шикаре сурове -
Шта жбуну треба - од мене спутане?
Имућном - од убоге?
А треба! Иначе ми не би ишао
У очи, и у мисли, и у уши.
Кад не би требало, не би ми цвао
Право у разјапљену душу
Што само жбуном није пуста:
Прозором свих забити што ме пустоше!
Шта, жбуна пехаре густи,
Налазиш - у овој пустоши?
Шта ниси видео (сред грања
Твог - ни један лист са истим зрацима!)
У мојим пањевима спотицања,
У густим интерпункцијским знацима?
Шта ниси слушао (сред грања
Глас се не рађа у муци!)
У мојим пањевима спотицања,
У густим интерпункцијским звуцима?
А ево и сад, предавши речнику
Бесмртну снагу мисли -
Зар ја говорим реч неку
Коју сам знала док нисам ни
Уста отворила, још на граници моћи
Усана - иза које су крхотине мукле...
И коју опет, у свој пуноћи,
Знаћу - чим умукнем.
2
А ја бих од жбуна (не шуми, не њиши
Тренутак, свет човечији!)
А ја бих од жбуна - тишине:
Оне - између ћутања и речи.
Оне што је можеш назвати посвема
Ничим и свим: дубоке, видне.
Нејасности! наших поема
Посмртних - нејасноће дивне.
Нејасноће старих вртова,
Нејасноће ко музика нова,
Нејасноће првих слогова,
Нејасноће Фауста Другога.
Оне - пре свега и после свега. Буке
Мноштва што иде на форум.
Е па - буке у ушима, оне хуке
У коју се све слило, уморно.
Као да су сви врчеви
Истока - на чеоно горје. Од жбуна -
Таква се тишина грчевита
Потпуније изрећи не да: потпуна.
око 20. августа 1934.
Нема коментара:
Постави коментар