Кад се на тргове спусти градска луна
И полако се озари град дремљив,
И ноћ нараста, сумора и бакра пуна,
И пред грубим добом бежи восак певљив,
И кукавица плаче с кула узнесених,
И бледа жетелица, што стиже свету с тамом,
Лагано покреће огромне игле сени
И дрени под посипа жутом сламом...
1920.
Нема коментара:
Постави коментар