Осип Мандељштам

Не, никад нисам био савременик ником,

То ми је снеруке, далеко.

О, мени је имењак одвратан толико -

То нисам ја, већ други неко.

Две снене јабуке у века-властелина

И уста глинена предивна,

Ал` он ће руку ломну остарелог сина

У смртном трену да целива.

Болане капке подизах зејдно с веком -

Две снене јабучице будих,

Одзвањаху ми приче шумореће реке

О току жучних свађа људи.

Пре једног столећа, са постељином белом

Спремљена је постеља мека,

И чудно се пружило глиновито тело -

На крају прво пијанства века.

У шкрипи светског похода тај лежај један

Толико лаган и несхватљив!

Но шта ћеш, кад се други исковати не да -

И с овим треба вековати.

У врелој соби као и у шатору лаком

Век умире, а после тога

Две снене јабуке на хостији под капком

Из којих сија перје огња.

1924.