У паучини светлости сам сада -
Што је црнокоса и светлоруса -
Народ би зрак, плавог ваздуха гладан,
Потребан му је хлеб и снег Елбруса.
Немам по савет коме да кренем,
А сам ћу тешко да пронађем, вала:
Такве прозрачне, заплакане стене
Нема од Крима, и све до Урала.
До стиха блиског народу је стало,
Што ће га звати попут будилице
Ланенокудрим, кестењастим валом -
Његовим звуком - да умива лице.
19. јануар 1937.
Нема коментара:
Постави коментар