У лице мразу сам гледати морам:
Он - никуд, а и ја сам - ниоткуда,
Равнице дишуће чудо.
А сунце шкиљи до беде уштиркане -
Његов је предак миран и утешен...
Десетоцифрене шуме - скоро оне знане...
И шкипи снег у оку, ко чисти хлеб, безгрешан.
16. јануар 1937.
Нема коментара:
Постави коментар