С простирком од сламе, ниске саонице,
Под рогожом кобном, по времену ледном,
Од Врапчијег горја до знане црквице,
Возимо се Москвом дугом, недогледном.
У Угличу деца с пиљцима коштаним
И мирише хлеб што се по кућама пече.
Возе ме без капе улицама знаним,
Из црвквице оне тињају три свеће.
Нису то три свеће - то су три сусрета -
За један је Господ свој благослов дао,
Четвртога нема - Рим је преко света -
А он му и није к срцу прирастао.
Пониру санке у црне рупчаге,
С кермеса се враћа народ који сија.
Кошчати сељаци и јетке им драге
Гледају се ћутке с господских капија.
Влажне се даљине од јата скроз црне,
На рукама ланац отворио рану.
Царевића возе, тело страшно трне,
И риђаста слама, потпаљена, плану.
1916.
Нема коментара:
Постави коментар