Славимо, браћо, сумрак слободе,
То велико лето полусена!
У кипуће је ноћне воде
Тешка шума сенки уроњена.
Глува ће лета тебе да роде -
О, сунце, судијо, народе.
Славимо оно судбинско бреме
Које народни вођа узме уз сузе.
Славимо власти сумрачно бреме,
Неиздржљиве његове узе.
Ко срца има - тај мора да чује време,
Како му брод на дно погрузе,
А ми у састав легија
Везасмо ласте - и гле,
Помрачи сунце се; сва стихија
Цвркуће, живи, надлеће тле;
Кроз мреже, кроз сене - сунце избија
И плови земља кроз таме зле.
Па шта, пробајмо: огорман, трапави,
Уз шкрипу, заокрет кормила.
Земља плови. Јунаци сте прави.
Ко плугом нек дели вам океан сила,
И за летејске зиме да се не заборави
Да нас је десет небеса земља коштала мила.
Мај 1918, Москва
Нема коментара:
Постави коментар