Јеврејско гробље код Лењинграда. Бледом
бојом офарбан плот накрив, стари.
За кривим плотом леже, редом,
правници, трговци, музичари, револуционари.
За себе су певали.
И штедели.
За друге - давали живот.
Ал` прво су плаћали порезе,
и с влашћу имали рачуне чисте,
и у овом свету који је материјалан непоправљиво
тумачили Талмуд,
остајући идеалисте.
Можда су, верујући слепо,
видели нешто више и скрито.
Децу су учили вештини трпљења,
и истрајни су били.
И нису сејали жито. Никада нису сејали жито.
Просто су, кад дође време,
у хладну земљу ко семе
сами легали. Занавек.
Онда су их земљом посипали,
гасили свеће,
и на дан Задушница
о смирењу су викали, губећи дах од мраза,
гладни старци дугих, кошчатих лица.
И тако. Кроз распадање материје
долазили су до вечног мира.
Не сећајући се.
Не заборављајући. Од почетка до краја.
Ту су, за кривим плотом од трулог фурнира.
Четири километра од последњег трамваја.
Нема коментара:
Постави коментар