Отрован хлеб, ваздух испијен:
Како се тешко ране лече!
Ни Јосифова туга није
Могла да буде негда већа.
Под ведрим небом бедуини,
Зажмуривши, на коњу враном,
Смишљају песме у тишини
О дану мутно пројаханом.
Не треба много за прозрења:
Један - тоболац нема више,
А неко други коња мења -
Са збивања се магла диже.
И, кад се песми стварно даје,
Грудима пуним - здесна, слева,
Све ишчезава - а остаје
Пространство, звезде, и сам певач!
1913.
Нема коментара:
Постави коментар