Улицама дуж Кијева-Вија
Тражи мужа жена ко зна чија,
И низ воштане њене повије
Нити једна суза да се слије.
Не гатају сад Циганке ником,
Виолина нема са балкона,
Коњи пали насред Крешчатика,
Из господског кварта на смрт воња.
У трамваје су последњи сели
Црвеноармејци окаснели.
И довикнуше влажни шињели:
- Опет ћемо доћи, схватате ли...
Април 1937.
Нема коментара:
Постави коментар