СУТРАДАН - Десанка Максимовић

Тужно је проћи јутром куда јуче
вечером прођоше наше пјане стопе:
крај прозора где си ме пољубио деца уче,
на клупу нашу врабац се смело попе!

Нигде нема синоћне мутне дивоте,
ни речи које смо измешали страсно;
руку твоју и смех и реч дан ми оте,
и све о чему сневали смо касно.

Као сове прхнуле су наше сени,
уплашене испред сунца и јутра;
ми никад нећемо проћи загрљени
по дану, мирно, не стрепећи од сутра.

Живот ће преко нас прелити таласе,
сутони наши биће без повратка.
О, тек ујутру јасно, јасно зна се
како је стаза наша тужна и кратка.