ФЕСТИВАЛ У СТРУГИ - Десанка Максимовић

Један по један поодлазили су сви.
Једни у непознатом правцу,
други се изгубили низ таласе
или дигли у облаке.
Једни се вратили у свој рај,
други у свој пакао.

Фестивалу је крај.
Неки су отишли ноћу, у касне сате,
неки без збогом, зором рано,
као да ће већ сутра да се врате.
Понеко руковање одмах је заборављено,
понеко се памтило сате и сате.

По тротоарима опушака као кише,
цигарета из целога света,
пуно изгажених аутограма,
бројева телефона;
свуд изгужване заставе и афише.

Фестивал је прошао.
Недељу дана није било граница,
мешали се језици као воде мора и река,
свих боја мешала се лица,
ниједна земља није била туђа
и далека.

Поред Дрима нека девојка тиха
нечујно плаче:
сећа се песника госта,
његовога лика,
али не може да се сети
оног последњег - најлепшег стиха
његове песме прочитане с моста.