САН - Десанка Максимовић

Високо брдо, на њему алеја,
уместо цветова - пуна је опала,
рубина, оникса, зеленог кристала,
спушта се у дугу пећину без дна.

Проће неко време, месец, можда два,
и опет пећина, алеја кристала,
и као да сам је однекуд већ знала,
веже ме нешто за њу. Али не знам шта.

Као да се некад нешто у њој збило
од чега ме страх, а опет ми и мило,
привлачи ме као каква мутна тајна.

Је ли овај сан бивао сећање,
или загонетно неко обећање?
Или порука скамењена, сјајна?