ГРИГОВ ГРОБ - Десанка Максимовић

Григ као Тутанкамон лежи у стени,
каменом тешким су затворена врата,
није хтео да га земљом заспу
јер под њом ни на пола хвата
не чује се небо нити воде струја,
ни људске речи;
а камена пећина јечи
и као музичар бележи песму буре,
писак галеба и шиштање у стенама гује.

Вечито запослен ветар сејач
у пукотини камене плоче
засадио је неку крхку биљну нејач
која гроб обрастати поче.
Скривен је ко  у стаблу птичја дупља,
тешко га нађе и дечак што се до гнезда вере
или јагоде по шуми скупља.

Музичар жељан звука сад стално ћути;
само можда неки рибар занесењак,
који тврди да чује и говор острига
или који сујеверни певач, сељак,
уобразе да однекуд из стена
чују музику Грига.
Жељан сунца он је сада у тами.
Ни кад бела ноћ сване над Бергеном
и разгрне сенке старих четинара
пооткључава редом стену за стеном,
његов гроб не отвара.