ЈУТАРЊА ПОСЕТА - Десанка Максимовић

Исидора, и тако засуту
земљом и песком,
прошлу корз дан и ноћ судњу,
видим те будну,
не престајеш бдити ни часком
и мислити на још једном језику -
неземаљском.

Испод овог камена и крста
видим, као под стакленим звоном,
стоји твоја соба неприкосновена,
и ткачнице твога мозга раде
за кости чеоном,
чују им се чункови и вретена.

Трајеш под земљом цела целцата
као да си у непробојном панциру,
као да си од злата, -
сви човекови подземни нападачи
повукли су се у своје јаме,
оставили те на миру.

Моме срцу,
ни у чему земљи кривом,
бојим се неће се она смиловати,
дозволиће да ровац и корен
по њему копа,
напустиће на њега све живо,
а оставити га без штита и оклопа.