НА ОДИСЕЈЕВОЈ СТЕНИ - Десанка Максимовић

Седим на камену
на коме је седео Одисеј,
талас пода мном стену копа,
камене плоче изнад воде висе,
дигле су их знамо још руке киклопа.

И мене је зачарала кирка Лепота,
пловила бих за њом стотину миља
до језера и крашких шпиља
где се виле против морепловаца роте.

Слушам одјеке Одисејева гласа,
лутају карстом његове стопе,
једна се и до на мој камен попе,
не избриса их рука таласа.

Мислим можда што је мислио и Одисеј:
ако се поколеба срце Пенелопи,
ако изневери љубав, што често зби се,
помрчина неће, она чека
да нам зенице склопи.

У језерској води блиста
залазећег сунца алем
и мисли започетих одвија се калем
и сета као у Одисеја иста.