уторак, 26. мај 2015.

САМ САМЦИТ - Десанка Максимовић

Човек иде шумом по сувом смету.
Пада на тле лишће мирно, без грча,
пуни се мутним облаком неба срча,
не чују се крила ни цвркут на дрвету.

Човек тоне у необјашњиву сету.
Срце му куца ко растужен цврчак
на огњишту, крај запретаног лча.
Бојазан и немир у њему се плету.

Мисли: нико није на земљи осто,
помрли су Микеланђело и Толстој,
Пушкин и Софокле, и Бајрон и Тацит.

Отишла су драга бића домаћа,
затрла се племена ко шуме храшћа.
И шта ће сад на земљи он, сам самцит.