КРОЗ БОЛНИЧКИ ПРОЗОР - Десанка Максимовић

Кроз прозор гледам део Београда:
у даљини небеса црвенкаста,
неколико трагова, неколико башта,
понекад повелика државна зграда.

Тамо је запад. Негде светлост пада
у вис сена високог, купаста,
око свега магла мутно сребрнаста,
чини се све пуно тишине и склада.

Не види се, али се зна булеваром
јуре возила по обичају старом,
будне семафоре варајући многе.

Чини ми се већ стотину дана
уз постељу лежим прикована
и да никад нисам имала ноге.