АРАРАТ - Десанка Максимовић

Као хајдук у заседи,
сваку зору и вече,
вребам с прозора, између палата,
да се појави врх Арарата,
да магле просече.

Прва, друга, трећа зора,
и он се из даљина библијских јави
огроман, несрећан и сам.
Хтела бих руку да му дам,
из даљина да га довучем,
да му штогод довикнем
самом испод свода,
грумен јерменске земље да му додам,
комадић јерменског стења;
али осваја дан,
спрема се непогода,
и њега нестаје као привиђења,
гута га мрак.

И мада срце не може да му се чује,
мада га не видим више,
осећам ту је,
на стражи,
огроман и јак,
и чекам да камени лик
поново обнажи.