среда, 27. мај 2015.

У АВИОНУ - Десанка Максимовић

Копенхаген. Са аеродрома,
војвођански пространог, полећем.
Облаци пода мном као бело цвеће.
За два, три часа стићи ћу до дома.
Сусед до мене два дебела тома
прстима и очима прелеће,
решава да чита, али му се неће,
висине зацело боји се сиромах.
Испод авиона драге земље лопта
наједном се у снену
измаглицу смота.
У будућност летимо замагљену.
Је ли ми у срцу, мислима јасније
него у  магли? - Чини ми се: није.