У АТОНСКОЈ ПЕЋИНИ - Десанка Максимовић

У огромној лабораторији
где раде камен и вода
и вечношћу одјекују шпиље
билионе година расте ледено биље, -
једно са тла, друго са камена свода.

Између ледених голубова
и сребровољки,
између леденог жбуна и пласта,
скамењених бајки и снова,
уз тле приљубљено као шкољка,
велико ледено срце израста.

Ни моје срце није ништа друго
до један од тих сталагмита,
и оно је настајало бескрајно дуго.
Заметнуто за биљне поплаве зелене
у човеку који је небо знао да чита,
кап по кап, капилар по капилар,
расло је све до мене.

Ускоро тај пут почет од човека
испод пећинског свода,
идући кроз билионе срдаца,
завршиће се у мени, -
као што у шпиљи где пресуши вода
престану расти цветови ледени.