МЕЛАНХОЛИЈА - Десанка Максимовић

Већ иза грања стоји лице ноћи
и очи околног цвећа пуне су хлада.
Хтела бих да се надам, али нема моћи
душа да падање туге свлада.

Али није то што сам рећи хтела,
нити да видиком круже магли пене,
нити да дах јесени купа села,
нити да на стази лишће вене.

Снови што сам их просула земаљским долом
неће до њега допрети,
нит срешће се наше очи са болом
у часу кад станемо мрети.