Песниче, љубимче бога Световида,
ноћас пишеш песме, па су пуни сјаја
твоји прозори, зидови одаја,
као да месецу неко дворац зида.
Зидови око тебе су биљурни
у час кад ће процветати песма,
светли се и ореол твога несна,
људи сањају светлост кад бдиш ти.
Тине, створени од чуднога склада,
живота, умора, поезије, јада,
Весне си и Црнобога старога син.
Зашто не учини, Световиде боже,
да песник вечно млад остати може,
зашто дозволи да остари ТИН.
ноћас пишеш песме, па су пуни сјаја
твоји прозори, зидови одаја,
као да месецу неко дворац зида.
Зидови око тебе су биљурни
у час кад ће процветати песма,
светли се и ореол твога несна,
људи сањају светлост кад бдиш ти.
Тине, створени од чуднога склада,
живота, умора, поезије, јада,
Весне си и Црнобога старога син.
Зашто не учини, Световиде боже,
да песник вечно млад остати може,
зашто дозволи да остари ТИН.
Нема коментара:
Постави коментар