"ИСТО ТО, САМО МАЛО ДРУКЧИЈЕ" - Десанка Максимовић

Заборављених речи ми је жао.
Стидљиво чекају да их се ко сети,
да песник неки на њих негде налети,
срећан као да је златник ископао.

Заборављених речи ми је жао,
оних које је знао и век девети,
које су претку биле на памети,
које је век од века крао.

Да ми је да она коју чами дуго
одједном сине као пепељуга,
и помрачи сваку дотле познату.

Да ми је дићи је поезији на престо,
у говору јој дати почасно место -
претворити је у нову новцату.